Srbija ∇
Ministarstvo odbrane Srbije kupuje žilet žicu za ograđivanje centara za migrante
- 20. Maj 2020
- Javne nabavke
- Radio Slobodna Evropa
Ministarstvo odbrane Srbije kupuje skoro 2,5 tone žilet-žice za ograđivanje prihvatnih centara za smeštaj migranata i centara za smeštaj azilanata, navodi se u pozivu javne nabavke objavljenom na sajtu te institucije, piše Radio Slobodna Evropa.
Kako se navodi u dokumentaciji, koju je Ministarstvo odbrane objavilo 15. maja, pored žilet-žice debljine 700 milimetara, predmet javne nabavke su i 1.521 metara rebrastog gvožđa u šipkama debljine 20 milimetara i 50 kilograma pocinkovane žice za vezivanje.
Kao naručilac navedena je Vojna pošta u Kraljevu, a nabavka se sprovodi kao pregovarački postupak.
Do zaključenja teksta od Ministarstva odbrane nismo dobili odgovor na pitanje zbog čega se žilet žica postavlja oko centara i koji će tačno centri biti ograđeni.
Kako se navodi, zbog „izuzetne hitnosti prouzrokovane vanrednim okolnostima ili nepredviđenim događajima, čije nastupanje ni u kom slučaju ne zavisi od volje naručioca, naručilac nije mogao da postupi u rokovima određenim za otvoreni ili restriktivni postupak“.
Takođe se dodaje i da je Kopnena vojska dobila zadatak koji inače ne izvršava u miru, a odnosi se na obezbeđenje Prihvatnih centara i Centara za azil migranata na teritoriji Srbije „te shodno navedenoj činjenici eventualna nabavka dobara nije mogla biti predviđena i planirana godišnjim planom nabavki za 2020. godinu“.
Rok za dostavu ponude je, kako se ističe, 21. maj.
U dokumentaciji se takođe navodi da je ponuđač dužan i da ponudi garantni rok od najmanje 12 meseci.
Kao kriterijum za ocenjivanje i dodelu ugovora navedena je najniža ponuđena cena, a poziv za podnošenje ponuda ministarstvo je uputilo na adrese četiri firme: „Žica best“ iz Smedereva, „In-Sy Group“ iz Beograda, „Legi sistem“ iz Beograda i „Magnum Novi Sad Vebecom“ iz Sremske Kamenice.
Neke od ovih firma, kako se objašnjava na njihovim internet stranicama, već imaju iskustvo u ugradnji ogradnih sistema na objektima od strateškog značaja kao što su granični prelazi i aerodromi.
Nejasno je zbog čega se Vojska Srbije bavi obezbeđivanjem centara za azil i prihvatnih centara za migrante, jer ona za to nema ovlašćenja, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Radoš Đurović, direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila. On dodaje da treba praviti razliku između centara za azil i prihvatnih centara za migrante.
„Centri za azil su mesta gde se smeštaju ljudi koji žele da traže azil u Republici Srbiji. To su lica koja se ni na koji način nisu ogrešila o naš zakon niti postoji bilo koji osnov da se njima ograniči kretanje. To su ljudi koji žele zaštitu Republike Srbije i onda nema nikakve potrebe da se takvi kampovi ograđuju žilet-žicom“, kaže Đurović, te dodaje:
„S druge strane, ako su u pitanju prihvatni centri za migrante, dakle za ljude koji ne žele da traže azil ovde i koji bi morali da budu u nekom pravnom postupku, onda sve zavisi od karaktera takvog kampa, odnosno od konkretnog slučaja ljudi koji su smešteni da li treba da im se ograniči kretanje ili ne. To nije u nadležnosti Vojske. Tada bi takve centre, koji bi možda služili za deportaciju, trebalo da vodi Granična policija zajedno sa Komesarijatom za izbeglice i migracije. Vojska tu nema svoje mesto po postojećoj legislativi.“
U Srbiji trenutno postoji pet centara za azil i 14 prihvatnih centara. Problem je, smatra Radoš Đurović, što nadležne institucije smeštaju ljude u te centre nasumično, a oni koji ne žele da zatraže azil ostaju u neregulisanom pravnom statusu.
„Kada ljudi ne postoje za oči sistema, a smeštaju se u državne institucije, onda postoji nedoumica kako se prema njima ponašati i koje su prava i obaveze koje država ima“, kaže Đurović.
Podizanje žilet-žice nagoveštava da je Srbija u političkom smislu pošla putem restrikcija, kojim je već krenula Mađarska, gde postoji slična praksa ograđivanja kampova, smatra Radoš Đurović.
Kako se navodi u dokumentaciji, koju je Ministarstvo odbrane objavilo 15. maja, pored žilet-žice debljine 700 milimetara, predmet javne nabavke su i 1.521 metara rebrastog gvožđa u šipkama debljine 20 milimetara i 50 kilograma pocinkovane žice za vezivanje.
Kao naručilac navedena je Vojna pošta u Kraljevu, a nabavka se sprovodi kao pregovarački postupak.
Do zaključenja teksta od Ministarstva odbrane nismo dobili odgovor na pitanje zbog čega se žilet žica postavlja oko centara i koji će tačno centri biti ograđeni.
Kako se navodi, zbog „izuzetne hitnosti prouzrokovane vanrednim okolnostima ili nepredviđenim događajima, čije nastupanje ni u kom slučaju ne zavisi od volje naručioca, naručilac nije mogao da postupi u rokovima određenim za otvoreni ili restriktivni postupak“.
Takođe se dodaje i da je Kopnena vojska dobila zadatak koji inače ne izvršava u miru, a odnosi se na obezbeđenje Prihvatnih centara i Centara za azil migranata na teritoriji Srbije „te shodno navedenoj činjenici eventualna nabavka dobara nije mogla biti predviđena i planirana godišnjim planom nabavki za 2020. godinu“.
Rok za dostavu ponude je, kako se ističe, 21. maj.
U dokumentaciji se takođe navodi da je ponuđač dužan i da ponudi garantni rok od najmanje 12 meseci.
Kao kriterijum za ocenjivanje i dodelu ugovora navedena je najniža ponuđena cena, a poziv za podnošenje ponuda ministarstvo je uputilo na adrese četiri firme: „Žica best“ iz Smedereva, „In-Sy Group“ iz Beograda, „Legi sistem“ iz Beograda i „Magnum Novi Sad Vebecom“ iz Sremske Kamenice.
Neke od ovih firma, kako se objašnjava na njihovim internet stranicama, već imaju iskustvo u ugradnji ogradnih sistema na objektima od strateškog značaja kao što su granični prelazi i aerodromi.
Obezbeđivanje migrantskih centara nije nadležnost Vojske
Nejasno je zbog čega se Vojska Srbije bavi obezbeđivanjem centara za azil i prihvatnih centara za migrante, jer ona za to nema ovlašćenja, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Radoš Đurović, direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila. On dodaje da treba praviti razliku između centara za azil i prihvatnih centara za migrante.
„Centri za azil su mesta gde se smeštaju ljudi koji žele da traže azil u Republici Srbiji. To su lica koja se ni na koji način nisu ogrešila o naš zakon niti postoji bilo koji osnov da se njima ograniči kretanje. To su ljudi koji žele zaštitu Republike Srbije i onda nema nikakve potrebe da se takvi kampovi ograđuju žilet-žicom“, kaže Đurović, te dodaje:
„S druge strane, ako su u pitanju prihvatni centri za migrante, dakle za ljude koji ne žele da traže azil ovde i koji bi morali da budu u nekom pravnom postupku, onda sve zavisi od karaktera takvog kampa, odnosno od konkretnog slučaja ljudi koji su smešteni da li treba da im se ograniči kretanje ili ne. To nije u nadležnosti Vojske. Tada bi takve centre, koji bi možda služili za deportaciju, trebalo da vodi Granična policija zajedno sa Komesarijatom za izbeglice i migracije. Vojska tu nema svoje mesto po postojećoj legislativi.“
U Srbiji trenutno postoji pet centara za azil i 14 prihvatnih centara. Problem je, smatra Radoš Đurović, što nadležne institucije smeštaju ljude u te centre nasumično, a oni koji ne žele da zatraže azil ostaju u neregulisanom pravnom statusu.
„Kada ljudi ne postoje za oči sistema, a smeštaju se u državne institucije, onda postoji nedoumica kako se prema njima ponašati i koje su prava i obaveze koje država ima“, kaže Đurović.
Podizanje žilet-žice nagoveštava da je Srbija u političkom smislu pošla putem restrikcija, kojim je već krenula Mađarska, gde postoji slična praksa ograđivanja kampova, smatra Radoš Đurović.
„U mnogim drugim zemljama u Evropi ograđivanje kampova na taj način je retkost, naravno, u zavisnosti od karaktera kampa. Neki deportacioni kampovi su ograđeni. S druge strane, centri za azil su samo ograđeni običnom ogradom. Ali da Vojska obezbeđuje centre za azil, to ne postoji kao učvršćena praksa u razvijenim zemljama Zapadne Evrope“, zaključuje Đurović.
Ceo tekst pročitajte na sledećem linku.