Srbija ∇
Odluke Republičke komisije - izvor prava ili ne?
- 25. Jan 2019
- Javne nabavke
- TenderiLIVE
Naizgled jednostavno pitanje, sa još jednostavnijim odgovorom, koji može pružiti bilo koji brucoš Pravnog fakulteta. Ali, praktično, izaziva malo više razmatranja.
U pravnom sistemu poput našeg, odluke sudova i drugih organa nisu izvor prava i kao takve, nemaju pravno obavezujuću snagu.
Jedno činjenično stanje rešava se zakonski, tako što se, nakon definisanja, podvede pod odgovarajuću pravnu normu i tumačenjem iste, zakonski reši.
Organi, poput Republičke komisije, ovlašćeni su da primenjuju zakonske odredbe, identičnom primenom u istovetnim situacijama, stvarajući, pritom, pravnu sigurnost.
Moramo, pak, imati u vidu da je život nešto što je vrlo teško, zapravo nemoguće, ispratiti sa aspekta zakonskih odredbi, kao i to da ništa i nijedna situacija nije potpuno identična jedna drugoj, te da se svakoj izloženoj pristupa iznova.
Ono što ponuđače, privrednike, preduzimače, proizvođače, vlasnike trgovina na malo i veliko, preduzeća malih, srednjih i velikih, ali i zaposlene u javnom sektoru, školama, opštinama, direkcijama, interesuje, jeste u kojoj meri mogu očekivati istovetnost postupanja organa nadležnog za primenu konkretnog propisa- u ovom slučaju Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.
Zakonske odredbe prilično opsežno i generalno regulišu konkretne situacije, ostavljajući prostora da se adekvatnim tumačenjem iste primene kada je to potrebno.
Šta je to što subjekti očekuju od onih koji su ovlašćeni da primenjuju zakone? – Kontinuitet, doslednost, objektivnost, istovetnost, dostupnost, ažurnost, pojmovi su koji trebaju biti simboli svakog organa ovlašćenog za primenu određenog propisa kojim se odlučuje o pravima i obavezama određenih lica.
Pravni sistemi poput našeg, koji se ne pozivaju na pravnu praksu i odluke prethodno donete u sličnim i istovetnim stvarima, svoje odluke kreiraju prema utvrđenom činjeničnom stanju.
Ali, mogu li odluke organa imati jaču pravnu snagu od zakona? Odgovor je jednostavan- ne. Akti najjače pravne snage su zakoni i svi niži moraju biti u saglasnosti sa njima. Tako sve odluke organa nemaju snagu da menjaju zakonske odredbe, niti imaju jaču vrednost u odnosu na zakon.
Šta se dešava onda sa praktičnom primenom, posmatrano iz ugla ponuđača, ali i odgovornog lica kod naručioca koji jednako pažljivo čekaju odluke Republičke komisije?
Ogroman broj prispelih zahteva koji zahtevaju preciznu analizu, ali i nedostatak kadrova u samoj Komisiji, uzrokuju višemesečni zastoj u nabavkama, po pitanju odlučivanja o podnetim zahtevima. Ustanove su za to vreme bez usluga, bez sredstava, nabavka stoji.
Razlog za to jeste svakako nedostatak kadrova, čije bi povećanje svakako dovelo do ubrzavanja postupanja po podnetim zahtevima za zaštitu, ali i neophodnost da se svakom pojedinačnom pristupi što detaljnije i preciznije.
Najbolji teoretičari nisu uvek najbolji savetodavci, približavanje stvarnog stanja u javnim nabavkama Komisiji u mnogo čemu bi doprinelo drugačijem i sveobuhvatnijem sagledavanju stvari.
Saobraznost u istovetnim situacijama ključ je doslednosti i pravne sigurnosti. Sagledavanje granica Komisije i angažovanje stručnih lica, istraživanje i proveravanje navoda po podnetom zahtevu jesu skopčani sa vremenom, ali ne smeju ići na uštrb kvaliteta.
Kolika je stvarna taksa koju podnosilac plaća za ulaganje zahteva za zaštitu, ako uračunamo vreme i novac koji je za vreme dok se čeka na odluku i sam „na čekanjuˮ?
Kolika je stvarna kazna za naručioca koji predviđenu taksu refundira ponuđaču, ako uključimo i troškove postupka pred komisijom, ali i utrošeno vreme na pripremu i sprovođenje osporenog postupka nabavke i gubitak sredstava? Veći od prvobitno sračunatog, svakako.
Sprečavanje bilo kakve koncentracije vlasti i ovlšćenja u jednom izvoru i mehanizmi kontrole, ključ su uspostavljanja sigurne pravne prakse. To bi značilo veću slobodu Komisije, ali i njenu veću angažovanost u praksi, kako bi se oslušnule potrebe i jednih i drugih. Ujedno, dobili bismo odluke koje nisu samo crne ili bele, već se vrši odmeravanje svega predočenog po važnosti.
Tako, na primer, neće biti apsurda koji potpuno rigidno podrže odbacivanje najpovoljnijih ponuda usled propusta numeracije poslednje strane, ili pečata na modelu ugovora i pored priloženih bankarskih garancija na ogromne iznose, i sl.
Kome i kako ukazati na nelogičnost, ko će i kako o tome odlučiti, da li kadija i tuži i sudi, samo su neka od pitanja koja će odgovorima rešiti večitu dilemu- da li je dovoljno pratiti propise, ili će preovladati shvatanje tumača prava? Da li se onda stvaraoci i tumači zakona svrstavaju u isto? Nije li to odgovor u korist kadije?
Kako god, bila odluka izvor, ili ne, svakako će njeno stabilno postojanje odvažiti veći broj ponuđača da učestvuju, ako znaju da je zaštita njihovih prava izašla sa papira u praksu i konačno potpuno zaživela.
Ponuđači čekaju.